1. Idi na sadržaj
  2. Pređi na glavni meni
  3. Idi na ostale ponude DW

Kad zrikavac solira

23. mart 2024.

Vladimir Martinovski, fakultetski profesor, pesnik, slikar i muzičar, iznenađuje nas skopskom izložbom inspirisanom koncertima. Ako žanr još ne postoji onda ga je umetnik zasnovao – digitalno džez slikarstvo.

Vladimir Martinovski
Vladimir MartinovskiFoto: Dragoslav Dedovic/DW

Vlatka sam upoznao u Mostaru. Makedonski multitalenat je na Starom mostu ponudio mojoj saputnici I meni, da uzme naš mobilni i napravi pristojnu fotografiju, umesto selfija radi kojeg smo krivili vratove iznad Neretve. Moja saputnica nije prepoznala lice iz autobusa koji je prevozio književnu ekskurziju učesnika Sarajevskih dana poezije. Mislila je da nepoznat čovek želi da se domogne našeg mobilnog.

Šta bi posle bilo? Pa lopov bi se sjurio strmim basamacima i zamakao u turističku gužvu okolnih sokaka. Ili bi naprosto – skočio u Neretvu. Ili šta ti ja znam. Ispostavilo se da je druželjubivi Vlatko potpuno bezazlen. Želeo je samo da se upoznamo. I učinili smo to, prvo uz jedno pivo u Mostaru, pa na piti u Sarajevu. Potom su se sudbinske karte okrenule, ja sam bio češće u Leskovcu nego u Bosni, pa su učestale i naše posete Skoplju. A tamo smo umeli da se družimo po skopskim kafanama. Poveo nas je jednom u klub Kotur, da čujemo šta ume jedan džez virtuoz. „Za mene je muzika prava pasija, umetnost koja mobiliše i dušu i telo i intuiciju i imaginaciju... Muzika je umetnost koja najlakše transcendira sve barijere...", objašnjava Vlatko svoju strast.

Sreli smo se jednom neplanirano i u Ohridu. Pa u Beogradu gde smo slučajno naleteli jedan na drugog. Pa opet u Skoplju, ovaj put u domu Martinovskih. Njegova supruga Verica bavi se uspešno dizajnom, imaju dva odrasla sina Filipa i Pavela. Filip studira likovnu umetnost i o njemu će se još čuti.

Družili smo se i na Skopskom književnom festivalu. Pa u Kraljevu, gde smo imali istog izdavača, a to nismo ni znali.

Mladinski kulturen centar

Ovo martovsko druženje je bilo nešto posebno. U Omladinskom kulturnom centru, u kojem je skopski izdavač svojevremeno predstavio moju knjigu prevedenu na makedonski, postavljena je izložba koju nisam smeo da propustim.

Zato nisam oklevao da prvo jutro u Skoplju, posle slabo prospavane noći, pošto je avion iz Kelna kasnio satima, pa sam sa aerodroma pošao tek oko tri ujutro, prošetam na Kej Dimitar Vlahov. Toliko često sam u Skoplju da potpuno zanemarujem građevine i spomenike u centru – više im se ne čudim. Ali sam jednom zapisao: Nevidljivi ožiljci na nevidljivoj mapi grada jesu poput notnog zapisa. Ko ume da ih vidi odsviraće celu beskonačnu hroniku tih istorijskih rezbarija, pretvoriće dušu grada u zvuk. Zavirio sam u elektronske podatke o Dimitru Vlahovu, čoveku ovekovečenom u imenu ulice kojom šetam. On je u 20. veku uspeo da postane i poslanik Otomanskog parlamenta i bugarski konzul i makedonski komunista i Titov jugoslovenski kadar. Kao da je živeo više života.

U toj ulici, na zapadnoj obali Vardara, nalazi se  Omladinski kulturni centar - MKC Osnovan je 1972. godine pod nazivom „Dom omladine – 25. maj".

„Dom omladine – 25. maj"Foto: Dragoslav Dedovic/DW

To je jedna od najznačajnijih kulturnih institucija zemlje u kojoj se okupljaju ljudi koji vole muziku, film, pozorište, književnost, slikarstvo.

U Galeriji MKC-a postavljena je izložba „Zvučne slike“. A potpisao ju je naš mostarsko-skopski drug Vladimir Martinovski. Ponešto sam znao o nastanku njegovih radova. Aplikacija za slikanje na pametnom telefonu bila je Vlatku ono što su doskora slikarima bile paleta, četkica i boje. Izbacivao bi ponekad svoje crteže u boji na društvene mreže. Poželeo sam da mi taj čovek ilustruje sledeću knjigu. Potpuno je pogađao moj ukus.

Zvučni sliki

Ulazim u prazan hol, brkati portir me pita kuda ću. Kažem mu da bih da vidim izložbu Vladimira Martinovskog. On ustaje, pomera klizna vrata i pušta me u svetli galerijski prostor. Tek kasnije sam saznao da sam došao mimo radnog vremena i da me je portir bez gunđanja pustio da pogledam izložbu. Uzimam veoma lepo urađen katalog.

Katalog izložbeFoto: Dragoslav Dedovic/DW

Na naslovnoj strani kataloga je slika „Ritam sunca“. U predgovoru autor ovih neobičnih, svežih, razigranih slika kaže: „Za vreme koncerata (pretežno na Skopskom džez festivalu i Of festu) bez najave, ali prilično zarazno mi se vraća poriv za crtanjem. Dok muzičari sviraju prstima po klavijaturama, žicama, duvačkim instrumentima i udaraljkama, moji prsti vole da sviraju crtice. Kao da me nešto tera da merak slušanja lepog muziciranja prevedem u sliku".

I sve to je tačno. Ovde se vidi merak slušanja pretvoren u linije, oblike, boje. Kao da su dramatični, ekstatični, konteplativni momenti nekih zvučnih događaja zaista zamrznuti u milisekundi, kao da prvi put vidimo kakve je boje neka zvučna zavesa.

Izložba radova Vladimira Martinovskog u SkopljuFoto: Dragoslav Dedovic/DW

„Nije mi bila ideja da verno slikam muzičare koji sviraju na sceni, to milion puta bolje rade fotografije. Crteži nastali na improvizujući, donekle „džezerski“ način jesu moj pokušaj da im kažem „hvala“ na vizuelan način, slikajući pre svega moj doživljaj njihovog zvuka“, kaže Vlatko.

Suočen sa slikom pod nazivom Alba moram da razlučim tri stvari. Prvo, čini mi se da prepoznajem kontrabas, saksofon i još jedan duvački instrument. Drugo, dominantna boja je narandžasta, u jednoj od mogućih interpretacija boja vrhunca u telesnoj ljubavi.

Detalj slike Alba, Vladimir MartinovskiFoto: Dragoslav Dedovic/DW

Alba – pesma provansalskih trubadura koja govori o ljubavnoj noći i zori koja ljubavnicima donosi tugu rastanka jeste treća asocijacija. Kada bih ovu Vlatkovu sliku pretvorio u zvuk, bio bi to dugi, spori džez u vrelo letnje svitanje.

Biografija svestranog umetnika

Vladimir Martinovski je rođen 1974. u Skoplju, dve godine je mlađi od Omladinskog kulturnog centra u kojem izlaže. Objavio je deset knjiga poezije, dve pesničke knjige za decu, jednu knjigu priča i čak tri knjige izvorno japanske književne forme haibun. Dodamo li ovome desetak knjiga studija i eseja i osam antologija koje je potpisao, onda je jasno da Vlatko piše sa lakoćom. Zapravo, ta lakoća prožima sve što radi.

Vlatko svira u bendu – slušao sam jedno celo veče njihove improvizacije. Najbolje da pustim njega da nabroji svoja muzička iskustva: „Sviram kaval i različite tradicionalne frule, tamburu, ud, prim, bas gitaru, kahon i različite tradicionalne udaračke instrumente. Svirao sam u Orkestru „Pece Atanasovski", bendovima Baklava, Kaldrma, Okrugli sto, Tiho Proljeće i Brothers Band...“

Povrh svega toga, ovaj čovek je i – dekan Filološkog fakulteta u Skoplju.

Pesnik Martinovski zapravo zna da je još Artur Rembo napisao pesmu Samoglasnici, dajući svakom od njih boju: A crno, E belo, I rujno, O plavo, U zeleno. Sinestezija je dar da se zvuk vidi kao boja, slika izaziva miris, čula se udružuju i prepliću. Sinestezijski pristup je doveo Vlatka do toga da – vidi zvuk. I da ume da ga skicira na ekranu. 

Slike - Vladimir MartinovskiFoto: Dragoslav Dedovic/DW

„Za mene su sve umetnosti povezane i deo neke velike Celine, pa i moja iskustva sa različitim umetnostima mi otvaraju nove vidike za ostale umetnosti“, konstatuje Vlatko.

On ume i sa rečima. Slike se zovu „Ukrštena sola“, „Bis na kiši“, „Potraga za bendom“, „Zvuk senki“, „Razbijanje vazduha“, „Boja zvuka“, „Gudala i budala“...

A ume i sa bojama – kolorit je mediteranski – od Portugala do Sicilije, od zapadnoafričkih laguna do grčkih ostrva, ribari baš tako sočno boje svoje čamce. Severna Makedonija kao izraziti Mediteran bez mora ne pokazuje tu svoju suštinu samo svojim prvoklasnim vinima, načinom na koji se peva i  tuguje, već – evo – i izložbama poput ove.

Pev nemih slika

„Kada slušam muziku, neretko zatvorim oči i sa unutrašnje strane kapaka gledam slike. Ova izložba ima naizgled obrnutu perspektivu: nadam se da će makar jedna „nema“ slika u makar jednom posmatraču pobuditi zvuk, pesmu, melodiju…“ Ovo je Vlatkova poruka nama koji gledamo.

Pesniku Martinovskom je Povelja iz Kraljeva nedavno objavila knjigu „Unutrašnje planine". Prevod sa makedonskog je manje melodiozan od originala, ali sasvim dobar da bi se ušlo u svet ovog pesnika.

Knjige Vladimira MartinovskogFoto: Dragoslav Dedovic/DW

U pesmi „Tiha večera“ pesnik kaže:  „Posle pet decenija pet pesnika iz pet susednih država, bučno se sećaju mladalačkih druženja…“ Već spomenuti Rembo bi bučno druženje zamislio uz muziku: „O, vrhovna Truba, puna cike lude“. A Vlatkova pesma se okončava ovako: „Na kraju večere usahnu i muzika. Sve se utiša. Sem nekog zrikavca koji produži da solira“.

I to je to. Vlatko voli da se igra. I kroz igru je – kako nas uči Niče – dostiže najbolji oblik zrelosti. Ozbiljnost deteta u igri.

Sigurno je zapisao partituru za taj solo, pa napisao pesmu i skicirao sliku na mobilnom. Tri u jedan, renesansni čovek u digitalnoj eri.

 

Preskoči sledeću sekciju Više o ovoj temi